Noću često kad već zaspim
i kad soba već opusti,
k'o laticu ruže, mama
na moj obraz cjelov spusti.

Ona moje male tuge
zagrljajem toplim tješi,
a svakoj se mojoj sreći
k'o najljepšem daru smiješi.

Njeni prsti kao lahor
pređu preko moje kose,
a njene me priče lako
u daleka carstva nose.

Njena ljubav mene grije,
njeno srce za me bije,
znam: nada mnom uvijek bdije majka
- biće najmilije.